5. 1. 2010.

Nekoliko praznih redova...

Osuda od koje je najteže pobeći uvek je tvoja sopstvena. Nikad ne prežališ poraz, ako ne umeš da gubiš, i nikad se u potpunosti ne pomiriš sa odlaskom dragih, ako si ih voleo. Da, koga nema bez njega se može, na kraju krajeva i mora, ali... ostane neka glasna tišina i gorak ukus u ustima.

Kažu da greške pravimo s razlogom, ali nikad ne kažu koji je to razlog. Ako i kažu, to je po nekom nepisanom pravilu uvek onaj ''na greškama se uči'' razlog. Zašto onda ljudi koji uče na tuđim greškama posle izvesnog vremena greše bez greške?

23. 12. 2009.

Vitez... ili ne?

Ne preteruj. Želiš savršenstvo, ali koju si cenu spreman da platiš? Šta ćeš da žrtvuješ da bi ''pobedio'' u igri u kojoj ćeš na kraju jedini gubitnik biti ti?

Možeš da lažeš, da varaš, da se kriješ iza hiljadu ili iza samo jedne maske. A možeš jednostavno da budeš ti. Samo čovek, pun sebi svojstvenih mana. Na kraju dana, kada skineš umorne cipele i streseš prašinu grada sa kaputa, šta ti ostaje? U sobi punoj tišine i mraka, šta vidiš, šta čuješ? Tišina ćuti dok mrak spava. Savršen par. Ili ipak ne?

14. 12. 2009.

Zlatna prašina

''Milane, ti si potpuno poludeo...'' Čujem to svakoga dana. I briga me. Neka sam! Bar sam srećan.

Ti si kriva. Što ne skidam osmeh s lica. Što izgledam nenormalno glupavo dok hodam ulicom zamišljen i shvatim da se smejem sam sa sobom. Što ne postoji osoba kojoj nisam, čak i nesvesno, preneo bar delić sreće koju mi pružaš. Ti si zaslužna za to.

...Već danima hvatam sebe kako grizem usne da ti ne kažem...

8. 10. 2009.

Manje od tri a više od svega

Odlazi. Nestane ujutru da svrati na kratko uveče. Sevne umornim umom da mu privuče pažnju. Na sekund makar. I to je to - samo sekund dnevno. Dovoljno da poremeti, da umiri, i da bude izbrisana. Ona na prvi pogled - najređa, ona zauvek - nedostižna, ona prava - njihov spoj.

3. 10. 2009.

Dete

Kažeš da više ne vidiš ni senku senke one nje. Rekla mi je da ti prenesem da je morala da odmori i da je došlo vreme da spava. Sanja san bez snova.

Ne tražim više ono dete sa pogledom uprtim u nebo, zvezdama na trepavicama i tvojim likom u očima. Znam da ga nema. Samo je sekund bio dovoljan i to neiskvareno dete spustilo je pogled ka zemlji. Ka realnom svetu, koji nikoga ne štedi, a najmanje one koji to zaslužuju. I ugasiše se zvezde. A tvoj se lik odjednom zamuti. Dete se izgubilo, i od tada ne mogu da ga nađem. Tražila sam svuda, prevrnula svaki kamen i ništa.