03.10.2009.

Dete

Kažeš da više ne vidiš ni senku senke one nje. Rekla mi je da ti prenesem da je morala da odmori i da je došlo vreme da spava. Sanja san bez snova.

Ne tražim više ono dete sa pogledom uprtim u nebo, zvezdama na trepavicama i tvojim likom u očima. Znam da ga nema. Samo je sekund bio dovoljan i to neiskvareno dete spustilo je pogled ka zemlji. Ka realnom svetu, koji nikoga ne štedi, a najmanje one koji to zaslužuju. I ugasiše se zvezde. A tvoj se lik odjednom zamuti. Dete se izgubilo, i od tada ne mogu da ga nađem. Tražila sam svuda, prevrnula svaki kamen i ništa.


... Da, taj tako poznati zagrljaj još uvek znači spokoj. Makar samo na tren sve je opet u redu. Osećaj je nadrealan. Kao i onaj tupi očaj neizvesnosti koji ne prestaje dok ne saznam. Mrzim ga. Uvek označava razne oblike zla. I onda nestane naglo kako je i došao. Još uvek te osetim. I onda naiđem na detinje tragove i ponovo krenem u potragu. Daje mi mrvice. Nejasne malene stope, smeh kao eho odzvanja... Dok ne shvatim da više nema toplog, sigurnog zagrljaja, da nisam u njemu. I opet me dete pobedi dok igramo nadrealne žmurke. ...

Rekla mi je da ti kažem da je plaši vrisak njenog imena u mraku. Puno njih. I to što se ujutru budi moleći da bol otkucaja bar malo umine. Čak i kad sklopi oči vidi, oseća da deo po deo nestaje. Kao kad se gubi deo po deo ogromne slagalice... A ne može da zaustavi to. Ide dalje, trudeći se da osmehom prekrije sve. Ne gleda nazad, samo... hoda. Više nego išta, boli da se okrene. I ne želi. I ne vraćaj je tamo. Nikada više.

Pre nego što je zaspala, zamolila me da je čuvaš. Ono dete koje je izgubila odrastanjem u sebe... čuvaj ga. Kazala je da jedino ti znaš detetovu azbuku, jer je vaših pogleda delo. I zna da je daleka, hladna, ume da govori da zaboli, odbaci sve od sebe, ubije i dobro i loše u tebi samo jednim pogledom, ali ne ume da mrzi. Radi ono čega se lud plaši, a pametan kloni. Nije prošlo puno, a navikla se da tišina mora biti prekinuta rečima. Rekla je da joj nedostaje ona tišina u kojoj može da priča bez glasa. Vaš esperanto.

... Čuvaćeš je, zar ne? U najdubljem, najtamnijem delu sebe. Ne moraš da je tražiš. Znam da samo ti znaš gde je. Voli te ona. Samo... spava.

0 komentara:

Постави коментар