14.12.2009.

Zlatna prašina

''Milane, ti si potpuno poludeo...'' Čujem to svakoga dana. I briga me. Neka sam! Bar sam srećan.

Ti si kriva. Što ne skidam osmeh s lica. Što izgledam nenormalno glupavo dok hodam ulicom zamišljen i shvatim da se smejem sam sa sobom. Što ne postoji osoba kojoj nisam, čak i nesvesno, preneo bar delić sreće koju mi pružaš. Ti si zaslužna za to.

...Već danima hvatam sebe kako grizem usne da ti ne kažem...


I volim sva jutra s tobom. Toplotu i mir. Sreću dok si u mom zagrljaju. Tvoje prste među svojima i kad me stegneš kao da se bojiš da ću nestati. I kad samo ćutimo.

Što si moja. Što mi pročitaš misli i, ako su loše ili tužne, skreneš ih. Što me puštaš da svesno napravim budalu od sebe da bih te nasmejao. Što lažeš da nisi, kad na svojoj koži osećam da si... divna. Izvini, ali to ne možeš odglumiti. U stvari, možeš, ali ne kad si pored mene. Ne možeš ni kad te pogledam u oči.

I ništa ti ne odbijam. Ne želim. Možda i grešim, ali bar znam da se neću kajati. Zato što po prvi put u životu mogu da budem ja. Smem da budem ja. Milan. Onaj pravi. Onaj koji te po sto puta vrati da te poljubi kad kreneš, isti onaj koji te nemilice pušta da odeš i prati pogledom dok te ne izgubi iz vida. Koji bi sve dao da te uspava i cele noći pokriva kad se otkriješ. Milan, koji bi ti grejao promrzle ruke i nos. Da, da, znaš ga, to je onaj dečko koji bi zaustavio vreme svaki put kad si s njim.

Ne smem da ti kažem, jer pomislim - nestaćeš. Zaustim da izgovorim i osetim onu knedlu u grlu, pa sklopim oči da povratim glas i srce vratim iz grla u grudi. Bojim se da nekim čudom možeš da čuješ šta sam pomislio pa se uplašim da otvorim oči, da se ne pretvoriš u zlatnu prašinu... Pa kad i to prebrodim, govoreći samom sebi da sam lud, jer ne možeš čuti šta mislim, otvorim oči i vidim te pred sobom. Još tu, još moja. I razvučem osmeh da obasja sobu i zagrlim te jače.

Ti ćutiš. Smeješ se i kažeš: ''Pa, reci...'' I odgovorim. ''Ma... ništa...'', nasmejem se i pomislim - sve. Sve...

0 komentara:

Постави коментар