05.01.2010.

Nekoliko praznih redova...

Osuda od koje je najteže pobeći uvek je tvoja sopstvena. Nikad ne prežališ poraz, ako ne umeš da gubiš, i nikad se u potpunosti ne pomiriš sa odlaskom dragih, ako si ih voleo. Da, koga nema bez njega se može, na kraju krajeva i mora, ali... ostane neka glasna tišina i gorak ukus u ustima.

Kažu da greške pravimo s razlogom, ali nikad ne kažu koji je to razlog. Ako i kažu, to je po nekom nepisanom pravilu uvek onaj ''na greškama se uči'' razlog. Zašto onda ljudi koji uče na tuđim greškama posle izvesnog vremena greše bez greške?


Kažu i da, kada za to dođe vreme, voljeno moraš da pustiš da ode, ako ti se vrati - znaš da je bilo tvoje, a ako ne... Šta onda? Nije bilo tvoje? Ne. Bilo je. Samo se priča završila. Imala je svoj početak, svoju sredinu, i, kao i sve na ovom svetu, ta priča je morala imati kraj. Samo, ima tu jedna stvar... u vezi tog kraja. Ponekad je on završen, a ponekad ga samo upišeš u knjigu sećanja i ostaviš tako. Možeš i da ostaviš malo mesta ispod, nekoliko praznih redova... za svaki slučaj. Za slučaj da se ti i taj kraj ponovo sretnete, pa zgrabiš prvu olovku na koju naiđeš i dopišeš - ''... a onda, sasvim iznenada, samo od sebe, desilo se...'' Dešava se. Nazovi to Sudbinom, Karmom, Srećom... kako god poželiš, ali dešava se.

I gde ti tu onda grešiš bez greške? U grčevitom držanju tog kraja. Jeste, priča je bila prelepa, razumem. I nema više takvih likova, jer nema pisaca dovoljno dobrih da ih stvore. Znam i to. Ali zamisli ovo - zamisli da priče nije ni bilo... Zamisli koliko bi tvoj život bio prazniji bez nje. Zažmuri i videćeš sav užas kojim odiše sama pomisao da je postojala mogućnost da do priče uopšte i ne dođe. I, kako se sada osećaš? Jesi li bar malo srećniji što je ta priča, čak iako se završila, bila deo tebe? Naravno da jesi. A kako i ne bi, kad je ta priča, ma kako davna bila, za tebe značila savršenstvo.

Ideal kome težiš i koji neumorno tražiš, onaj iz priče, samo je jedan. Ne postoji isti takav. Nijedan više na ovoj planeti. Ali postoje drugi. Postoji nada da se neki od tih drugih ideala nalazi tu negde iza ugla, i čeka. Čeka da upišeš taj kraj u svoje sećanje, i okreneš stranicu. Novu, belu, prelepu. Onda nećeš morati da tražiš olovku. Taj novi početak će ti je sam doneti ne bi li bio zapisan u tebi.

I ne, ne treba da zaboraviš prvu priču i njenog junaka, samo treba da u sebi napraviš mesta za novog. A stari... neka ga tu. Sa nekoliko praznih redova ispod sebe. Možda vam se putevi opet ukrste jednog dana, i možda će tada, ako se sve složi kao nekada, ako čak i zvezde sijaju onako kao na onom davnom početku te prve priče, nastavak završenog kraja glasiti: ''... i živeli su srećno do kraja života.'' A do tada... dozvoli Sreći da ti se desi.

0 komentara:

Постави коментар