Osmeh za tebe :)

Jesen u mome kraju. Sve je kao ranije. Neke laste ponekad znaju tiho da odlete.

Ne govori ništa, jer znam šta ćeš reći davno pre tebe. Ćuti i pusti  da žuto, toplo lišće tiho pada po nama. Da duva mlak vetar dok nas kupaju zadnji zraci od zlata.

Maska u svetu pod maskama

San. Još jedan u nizu. Još jedan izdajnik tebe samog. I što baš taj? I što baš sada? Sada, kada hoćeš dalje, iako si svestan da ne možeš. Da nije lako. Ne posle svega. 

I to je poraz. Još jedan više razlog da kreneš korakom težim od kamena, hladnijim od mermera. A ne ide. Ne, jer praznim hodom koračaš a stojiš u mestu. Varka. Iluzija. A ti si opsenar. Maska u svetu pod maskama.

Dvostrano ogledalo

Čuješ li? Ne, ne čuješ. Ne možeš čuti muk. Jer nema reči da prekinu tišinu težu od olova. A svi ćute. I niko neće prvi da učini jedan od sto koraka da bi prešao taj bezdan, provaliju nastalu ni iz čega. Iz čega? Dečije gluposti, nezrelosti, brzopletosti, neznanja?...

Između jastuka i sna

Okrećem se ka zidu. Tako uvek najlakše zaspim. Odatle nema dalje. Tu je kraj. Kraj svim mislima. Svim željama. Svim sećanjima i osećanjima.

Oluja

Neke stvari nikada ne treba reći. Još više bi bolele. Bolje je zatrpavati ih ćutanjem dok ne prestanu da odzvanjaju u glavi, u duši i u srcu. Vremenom nestaju. Odlaze u zaborav, ostavljajući na duši neizbrisive ožiljke, dokaze da ih je nekada bilo. Uništavaju te iznutra, dok ti ne uzmu i zadnju kap osećanja. Onda otupiš i tada nestaju. Njih ne želiš da se sećaš nikada. Zato se boje u crno.