Zlatna prašina

''Milane, ti si potpuno poludeo...'' Čujem to svakoga dana. I briga me. Neka sam! Bar sam srećan.

Ti si kriva. Što ne skidam osmeh s lica. Što izgledam nenormalno glupavo dok hodam ulicom zamišljen i shvatim da se smejem sam sa sobom. Što ne postoji osoba kojoj nisam, čak i nesvesno, preneo bar delić sreće koju mi pružaš. Ti si zaslužna za to.

...Već danima hvatam sebe kako grizem usne da ti ne kažem...

Manje od tri a više od svega

Odlazi. Nestane ujutru da svrati na kratko uveče. Sevne umornim umom da mu privuče pažnju. Na sekund makar. I to je to - samo sekund dnevno. Dovoljno da poremeti, da umiri, i da bude izbrisana. Ona na prvi pogled - najređa, ona zauvek - nedostižna, ona prava - njihov spoj.

Dete

Kažeš da više ne vidiš ni senku senke one nje. Rekla mi je da ti prenesem da je morala da odmori i da je došlo vreme da spava. Sanja san bez snova.

Ne tražim više ono dete sa pogledom uprtim u nebo, zvezdama na trepavicama i tvojim likom u očima. Znam da ga nema. Samo je sekund bio dovoljan i to neiskvareno dete spustilo je pogled ka zemlji. Ka realnom svetu, koji nikoga ne štedi, a najmanje one koji to zaslužuju. I ugasiše se zvezde. A tvoj se lik odjednom zamuti. Dete se izgubilo, i od tada ne mogu da ga nađem. Tražila sam svuda, prevrnula svaki kamen i ništa.

Prokleta kukavica...

... Trajali smo kratko. Možda i kraće nego što sam želeo. Bilo je gotovo pre nego što je i počelo, a ja... zaljubio sam se. Nisam želeo, čak sam i zabranio sebi, ali... da, jesam, zaljubio sam se. Govorio sam da me ljubav neće prevariti tobom, čak sam sve oko sebe ubeđivao u to. I uspevao da ih obmanem... Samo mi nije uspelo da ubedim sebe. Da slažem da onaj osećaj u stomaku kad god pomislim na tebe nije stvaran.

Déjà vu

Šta ostaje kada se potroše i početak i kraj?