10.09.2009.

Déjà vu

Šta ostaje kada se potroše i početak i kraj?


... Tišinu prekidaju koraci. Spori, često nesigurni. A ipak, sigurno je da žele napred. Što dalje odatle, od te tišine koja guta čak i mrak.

Tamo negde, miljama daleko iza ovog mesta na kome si stao da se odmoriš, počeo je početak. Nekada davno. Okreni se i pokušaj da sagledaš taj kilometrima dug a tako maleni deo puta koji si prešao. Jeste, dug je. I da, težak je bio.

Sada zaustavi vreme tako da stane ceo svet, zamrzni ovaj trenutak da ga upamtiš. Put kojim gaziš utabali su mnogi pre tebe. Isti oni koji su stajali tu gde ti sada stojiš. I njima je, kao i tebi sada, postalo jasno: sa početkom početka počeo je i kraj. Vreme ponovo ide, ne stoji više. Nastavi da hodaš.

Prolazićeš naizgled nepoznatim predelima i samo naizgled sam. Mirisaće poznato, delovaće tako. Déjà vu je, zapravo, sjedinjenje tvoje i neke davne duše koja je jednom sa nekim već proživela isto što i ti sada. Znam, i meni je neverovatno da će se roditi iko sličan meni, ali - možda sam se ja rodila nekome slična? Nekome ko je već bio ja. Hajde, hodaj.

I što si dalje, bliži si. Ono što sada voliš i rado trošiš, počećeš da mrziš jer ti izmiče što si dalji. Ili bliži. Svejedno je, jer daljina početku blizina je kraju.

Sve je krug. Nemaš početak kao što nemaš ni kraj. Početak si potrošio na početku, a kraj trošiš od početka. I sad opet zaustavi vreme da sve to pokušaš da svariš. Ne ide, zar ne? Znam...

Sada misliš da i nije tako bitno misliti o tome. I to je u redu. Nisi ti taj sa snovima na javi u kojima odlaze svi koji su išli pored tebe, jer su potrošili svoj početak i kraj. Samo probaj da zamisliš kako je kad sanjaš da svi nestaju. Odlaze da ne dođu. Očajnički želiš da ih zadržiš tu, da ostanu, ali nekako ti iskliznu kroz prste kao pesak. Surovost prolaznosti poražava, zar ne? Svi smo mi samo sene. Pusti vreme da ponovo poteče i hodaj, jer moraš napred. Vuku te nepoznate daljine, gura vreme, a troši put. Zabavno je. Samo pazi da ti se ne zavrti u glavi i ne pomuti vid. Ne želiš da propustiš veliko finale.

Svet je zaista lep kada sanjamo. Zato zastani. Makar na kratko. Sanjaj, i stvori novi život po svojoj meri. Samo se potrudi da se probudiš na vreme da taj san odsanjaš na javi. Dok hodaš. Jedno je sigurno - svojim hodom danas utabaćeš put nekom sutrašnjem sebi. Ti postaješ déjà vu. Troši ono što je između početka i kraja da bi nekome podario mogućnost da sutra potroši svoju sredinu. Zato i hodaš krugom.

0 komentara:

Постави коментар