Želim da ti se predstavim... Drago mi je, ja sam Lopov. O, zaista nema potrebe da proveravaš da li ti je novčanik na mestu, ni da opipavaš ručni zglob, ja nisam takva vrsta lopova. Znam, ne veruješ mi. I to je u redu. Pre samo par meseci ne bih ni ja sebi verovao...
Vidiš, ja kradem vreme. Zapravo, kradem vreme Vremenu. Ogrnem nevidljivi ogrtač i dok trepneš, moje čizme od sedam milja me vode na jedno od sedam brda, do jedne male sobe u čardaku ni na nebu ni na zemlji, koja je ipak dovoljno velika da u nju stane ceo svet. Bar, sve ono što je meni potrebno za svet. Onog trenutka kada kročim u nju, Vreme nailazi na mali problem - zaustavljaju se sva zrna peska u svim peščanim satovima u svemiru. I sve van zidova te sobe stoji u mestu. Ako pak ne stane, onda nastavlja po svome zaboravljajući na mene. Na kraju svih krajeva, to je baš ono što i želim.
I sada razmišljaš kako ta soba sadrži neko neprocenljivo materijalno blago... S ponosom te obaveštavam da grešiš. U tom sobičku nema ničega osim kreveta, jastuka, par cebadi i... nečega što sam našao i privio uz sebe najbliže... To nešto što dišem i osećam. I baš to nešto, ta jedna duša, koja možda i nije svesna toga, ume da jednim dahom zaustavi planetu. Ti to ne razumeš, a ja ne umem da objasnim čaroliju njenog šapata i taj divan način na koji se tako toplo obavije oko mene, pa je još dugo nakon što Vreme naredi da satovi prorade osećam na koži.
Kad se sve skupi i presabere, ja zaista i ne želim ničim drugim da se bavim. Želim da uvek varam Vreme, pa makar to značilo da nikada neću imati mira. Ja samo znam za onaj trenutak kada moj spokoj leži na mom ramenu zatvorenih očiju i sluša pokrete mojih trepavica. I to mi je dovoljno. To mi je sasvim, sasvim dovoljno.
Drago mi je što smo se upoznali, ali bojim se da ću sada morati da te napustim, spremam Vremenu nove prevare...
Vidiš, ja kradem vreme. Zapravo, kradem vreme Vremenu. Ogrnem nevidljivi ogrtač i dok trepneš, moje čizme od sedam milja me vode na jedno od sedam brda, do jedne male sobe u čardaku ni na nebu ni na zemlji, koja je ipak dovoljno velika da u nju stane ceo svet. Bar, sve ono što je meni potrebno za svet. Onog trenutka kada kročim u nju, Vreme nailazi na mali problem - zaustavljaju se sva zrna peska u svim peščanim satovima u svemiru. I sve van zidova te sobe stoji u mestu. Ako pak ne stane, onda nastavlja po svome zaboravljajući na mene. Na kraju svih krajeva, to je baš ono što i želim.
I sada razmišljaš kako ta soba sadrži neko neprocenljivo materijalno blago... S ponosom te obaveštavam da grešiš. U tom sobičku nema ničega osim kreveta, jastuka, par cebadi i... nečega što sam našao i privio uz sebe najbliže... To nešto što dišem i osećam. I baš to nešto, ta jedna duša, koja možda i nije svesna toga, ume da jednim dahom zaustavi planetu. Ti to ne razumeš, a ja ne umem da objasnim čaroliju njenog šapata i taj divan način na koji se tako toplo obavije oko mene, pa je još dugo nakon što Vreme naredi da satovi prorade osećam na koži.
Kad se sve skupi i presabere, ja zaista i ne želim ničim drugim da se bavim. Želim da uvek varam Vreme, pa makar to značilo da nikada neću imati mira. Ja samo znam za onaj trenutak kada moj spokoj leži na mom ramenu zatvorenih očiju i sluša pokrete mojih trepavica. I to mi je dovoljno. To mi je sasvim, sasvim dovoljno.
Drago mi je što smo se upoznali, ali bojim se da ću sada morati da te napustim, spremam Vremenu nove prevare...
1 komentara:
Prevari zauvek vreme i ostani večno takva kakva jesi. Buduća vremena, iako si ih u prošlosti varala i krala, ponosiće se tobom!
Постави коментар