12.01.2010.

Za sebe

Najteži put kojim svaki čovek bar jednom u životu prođe je onaj koji vodi preko njega samog. Mada, kad bolje pogledaš, ne radi se o težini puta, već o njegovom kraju. Da li je on vredan svega toga? Da li cilj zaista opravdava sredstva?



Jutro. Otvaraš oči i, po navici, uzimaš telefon da pogledaš na sat i vidiš poruku. ''Dobro jutro'' i širok osmeh. I ono malo u grudima poskoči. Eto ga! Onaj detinji, nevini, prvi jutarnji osmeh. Nažalost, ne traje dugo, jer se u tom trenutku uključe sve pakleno crvene lampice u tvojoj glavi da pošalju poruku - preterao si. Tih i posramljen, osmeh napušta pozornicu.

U čemu si to preterao? U osmehu? U nadi da možda ipak ima nade, da će sve biti drugačije... bolje? Ne, ne preteruješ. Samo želiš... mir. Da, baš to. Dane bez ružnih scena, noći bez trzavica i misli koje se roje a ipak se samo vrte u krug, oči pune vatrenih iskrica, osmehe blistavije od Sunca, toplinu, sigurnost. Mir.

I nema ničeg goreg nego kad se lomiš. Uzmi olovku i linijom podeli papir na dva dela. Ostavi više mesta za ''ne'' i počni da pišeš u tom delu papira. Da, znam, setićeš se svega i svačega, i obuzeće te neopisiv bes, ali ipak nastavi da pišeš dok ne ispuniš i zadnji milimetar tog prostora. Kad završiš, znaj da je to pisala tvoja glava.

Ostao je još vrlo mali deo posla. Onaj manji deo papira nazvan ''da''. Tu ne moraš da napišeš apsolutno ništa, neka ostane i prazan. Ipak, postoje dve reči koje su, ako si dovoljno jak da se nosiš sa sobom, i više nego dovoljne da pobiju sve argumente protivničkog tima. Ovde ne bira pamet.

Vlast nad sobom najveća je vlast. S tim što niko ne kaže da je za to potrebno uskladiti paklene lampice i ono malo čudo što preskače. A to je najteže. Znaš, možemo satima da sedimo i pričamo o tome šta je ispravno a šta nije. Na kraju krajeva, sve je to nebitno. Jer ti si na pola puta. Između dve vatre. Obe peku. Ti moraš da izabereš onu koja te pretvara u feniksa. Niko ne kaže da će biti lako. Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se. Pitanje više nije da li si spreman da pređeš put, već koliko želiš mir.

Kako znaš kada da poslušaš glavu a kada srce, a da ne pogrešiš? Na kraju dana, dok u tišini sumiraš sate, rečenice, osmehe, desi se da iznenada bane ona misao o činjenju prave stvari u pravo vreme. Ne za druge. Za sebe.

0 komentara:

Постави коментар