Čuješ li? Ne, ne čuješ. Ne možeš čuti muk. Jer nema reči da prekinu tišinu težu od olova. A svi ćute. I niko neće prvi da učini jedan od sto koraka da bi prešao taj bezdan, provaliju nastalu ni iz čega. Iz čega? Dečije gluposti, nezrelosti, brzopletosti, neznanja?...
26. 6. 2008.
13. 3. 2008.
Između jastuka i sna
Okrećem se ka zidu. Tako uvek najlakše zaspim. Odatle nema dalje. Tu je kraj. Kraj svim mislima. Svim željama. Svim sećanjima i osećanjima.
7. 2. 2008.
Oluja
Neke stvari nikada ne treba reći. Još više bi bolele. Bolje je zatrpavati ih ćutanjem dok ne prestanu da odzvanjaju u glavi, u duši i u srcu. Vremenom nestaju. Odlaze u zaborav, ostavljajući na duši neizbrisive ožiljke, dokaze da ih je nekada bilo. Uništavaju te iznutra, dok ti ne uzmu i zadnju kap osećanja. Onda otupiš i tada nestaju. Njih ne želiš da se sećaš nikada. Zato se boje u crno.
Пријавите се на:
Постови (Atom)