Između jastuka i sna

Okrećem se ka zidu. Tako uvek najlakše zaspim. Odatle nema dalje. Tu je kraj. Kraj svim mislima. Svim željama. Svim sećanjima i osećanjima.

Zid plača. Svih strahova, bolova, muka, mržnji. Zid smeha. Svih radosti, nada, iluzija, ljubavi. Moj. Samo moj zid.

Tu sve počinje i sve se završava. Sve, sve ostaje između zida, jastuka i mene. Svaki uzdah upija mokar jastuk. A sve misli jurišaju  na zid i, lomeći se, nestaju u mraku. Hladno je.

I jastuk je hladan. Leden. Slan. A sna nema. Ne mogu da sklopim ove proklete oči jer se bojim slika... Sećanja koja naviru nepozvana i niotkuda.

Ne želim da sanjam. Ne noćas. Niti ikada više.  Niti želim da budna sanjam. Ne više. Dosta je. Čak i previše. Od snova se ne živi. Jer život nije san. Niti će ikome ikada biti.

Ova noć tako prokleto podseća na jesen. Na kiše. Sivilo. Tugu. Na mnogo prethodnih noci.

Nema vazduha. Hladno je. Iako je vrelo. Ježim se. Od sna. Noći. Jeseni. Kiša. Nekih očiju što sijaju u mraku.

Sve je gore. Sna nema. Grč. Slika. Još jedna. Glasovi. Smeju se. Ponovo grč. Ne dolazim do vazduha. Jastuk vreo... hladi se i ledi.

Smeh. Razdragan. Zavodljiv. Privlačan. ... To sećanje prekida zavijanje pasa. Bolno. Vrištala bih... ali grlo mi se steglo i hladno mi je.

Zid. Mokar je jastuk. I leden. Samo to pomaže. Samo to spašava. Olakšava sve. Oslobađa bola, uznemirenosti, nelagodnosti u grudima. San će doći sam. Neću ga zvati ni tražiti. Doćiće. Znam da hoće... Čekam.