Neke stvari nikada ne treba reći. Još više bi bolele. Bolje je zatrpavati ih ćutanjem dok ne prestanu da odzvanjaju u glavi, u duši i u srcu. Vremenom nestaju. Odlaze u zaborav, ostavljajući na duši neizbrisive ožiljke, dokaze da ih je nekada bilo. Uništavaju te iznutra, dok ti ne uzmu i zadnju kap osećanja. Onda otupiš i tada nestaju. Njih ne želiš da se sećaš nikada. Zato se boje u crno.
Neke bitke bijemo sami sa sobom. Bore se u nama misli, stavovi, osećanja, želje, ljubavi, mržnje, strahovi, radosti. I sve se vrti, kao oluja prolazi kroz tebe a ti ćutiš. Ako dublje pogledaš, u centru borbe vidiš sebe. Stojiš sam. Ne znaš kuda, ni kome da se okreneš. I tako sam slušaš oluju koja nezadrživo besni svuda oko tebe... u tebi samom. Shvataš da je tvoje srce, ma koliko veliko bilo, ipak maleno, ranjivije nego što bi želeo. I ne može da podnese oluju, hladnoću, vetar... laži, izdaju, prevaru... Plačeš, a nisi svestan toga. Grlo ti se steže, glas treperi, suze već klize... same od sebe...
Odjednom tišina. Nema oluje. Vetar je stao. Bitka je gotova. Ali, gle čuda! Opet si sam. Sam sa sobom i onim malenim srcem koje kuca sve sporije i tiše... Pogledaj ga. Čini ti se da je, iako teško ranjeno, ipak pobedilo? Zašto onda plačeš? ... One teku jer nisi pobedio. Ubio si ga. Zgazio ga, a ono je prslo pod pritiskom oluje. Ubio si sebe. Ne, nisi pobedio... I dalje ćutiš, i niko ne zna da si, ispod tog bolnog osmeha kojim pokušavaš da obmaneš sve oko sebe, izgubio svoje najveće blago... Ono maleno srce... A zbog čega? Zbog koga? Ne znaš ni sam....
Neke bitke bijemo sami sa sobom. Bore se u nama misli, stavovi, osećanja, želje, ljubavi, mržnje, strahovi, radosti. I sve se vrti, kao oluja prolazi kroz tebe a ti ćutiš. Ako dublje pogledaš, u centru borbe vidiš sebe. Stojiš sam. Ne znaš kuda, ni kome da se okreneš. I tako sam slušaš oluju koja nezadrživo besni svuda oko tebe... u tebi samom. Shvataš da je tvoje srce, ma koliko veliko bilo, ipak maleno, ranjivije nego što bi želeo. I ne može da podnese oluju, hladnoću, vetar... laži, izdaju, prevaru... Plačeš, a nisi svestan toga. Grlo ti se steže, glas treperi, suze već klize... same od sebe...
Odjednom tišina. Nema oluje. Vetar je stao. Bitka je gotova. Ali, gle čuda! Opet si sam. Sam sa sobom i onim malenim srcem koje kuca sve sporije i tiše... Pogledaj ga. Čini ti se da je, iako teško ranjeno, ipak pobedilo? Zašto onda plačeš? ... One teku jer nisi pobedio. Ubio si ga. Zgazio ga, a ono je prslo pod pritiskom oluje. Ubio si sebe. Ne, nisi pobedio... I dalje ćutiš, i niko ne zna da si, ispod tog bolnog osmeha kojim pokušavaš da obmaneš sve oko sebe, izgubio svoje najveće blago... Ono maleno srce... A zbog čega? Zbog koga? Ne znaš ni sam....
0 komentara:
Постави коментар