Čuješ li? Ne, ne čuješ. Ne možeš čuti muk. Jer nema reči da prekinu tišinu težu od olova. A svi ćute. I niko neće prvi da učini jedan od sto koraka da bi prešao taj bezdan, provaliju nastalu ni iz čega. Iz čega? Dečije gluposti, nezrelosti, brzopletosti, neznanja?...
Nije kao pre. Više ne može biti kao nekada. Dvostrano ogledalo je prslo. Svuda samo komadići stakla. Sećanja. Godine, sekunde...večnost. Čitav jedan život. Univerzum bez dobro poznatog centra i poretka. Haos. Mir koji skriva konfuziju od pogleda zavidnih. Slagalica kojoj nedostaje toliko delova da bi opet postala cela.
Nema snage. Ni volje. Još manje je želje. I sve je dublji jaz. Obe strane dvostranog ogledala uzimaju samo ono što im pripada. Niko se ne trudi da sakupi stakliće. Ako jedna strana i pokuša, druga je odbije, uveri da je to sve sada nepotrebno, da je gotovo. I obratno. A obe su...obe nestaju.
I dalje ništa ne čuješ, zar ne? To je zato što je svaka strana onog dvostranog ogledala sakupila svoje delove u nadi da će opet sastaviti sebe same. ...Znaš li zašto je i kako ogledalo nekada funkcionisalo? Zato što su kroz svoj odraz u ogledalu obe strane videle jedna drugu. Kada se odraz jedne zamagli, drugi ga ponovo sastavi tako što otkloni magle i sve tamne oblake koji naiđu. I tako u krug. Uvek iznova.
Kažu da vreme leči sve. Ne veruj u to. Veruj, nije tako. Nisi izlečen. Otupeo si. Izgubio ono što te čini tobom. Jer bilo šta te može podsetiti čak i na najmanji deo večnosti davno izgubljenog univerzuma. I osetićeš nešto nalik bolu, nostalgiji, nešto što liči na probuđenu želju...ali avaj! Pohitaćeš da to ugušiš, kako bi ostao tamo gde si bio kada je ono ogledalo prslo... Na svom nepristupačnom 'tronu'. Ostaješ ponosan, nepobeđen... Uveravaš sve oko sebe da si dobro, da je sve savršeno. U pokušaju da slažeš njih, lažeš sebe. Jer znaš da je bilo potrebno načiniti samo jedan jedini prokleti korak... Ali ne. Tron je tron, a ti nepogrešivi vladar. Sve ostalo je...nevažno, zar ne?
0 komentara:
Постави коментар