Neko kome treba neko

Priđi bliže da vidim tajnu koju čuvaš očima. Ja nisam loš, nisam Đavo, iako sam unapred okrivljen, osuđen i prognan. Kažu da sam pali anđeo. Ne veruj im. Možda... možda sam samo neko... kome treba neko. I nikada me ne pitaj odakle i gde to padaju anđeli, a ni zašto, jer ne znam šta bih ti odgovorio. Iz zagrljaja, iz oka, iz duše možda? Ako ikada saznaš, javi mi. 

Malo nje na dlanu

Zamisli je kao malo vode na dlanu, a ti si u pustinji. Jedan deo vode upiće tvoj dlan i ona će ostati u tebi, a drugi deo kao para odlazi Suncu. I ne smeš da sklopiš prste jer će se voda proliti. Pobeći će pred tvojim okovima koji to zapravo nisu.

Za sebe

Najteži put kojim svaki čovek bar jednom u životu prođe je onaj koji vodi preko njega samog. Mada, kad bolje pogledaš, ne radi se o težini puta, već o njegovom kraju. Da li je on vredan svega toga? Da li cilj zaista opravdava sredstva?

Nekoliko praznih redova...

Osuda od koje je najteže pobeći uvek je tvoja sopstvena. Nikad ne prežališ poraz, ako ne umeš da gubiš, i nikad se u potpunosti ne pomiriš sa odlaskom dragih, ako si ih voleo. Da, koga nema bez njega se može, na kraju krajeva i mora, ali... ostane neka glasna tišina i gorak ukus u ustima.

Kažu da greške pravimo s razlogom, ali nikad ne kažu koji je to razlog. Ako i kažu, to je po nekom nepisanom pravilu uvek onaj ''na greškama se uči'' razlog. Zašto onda ljudi koji uče na tuđim greškama posle izvesnog vremena greše bez greške?

Vitez... ili ne?

Ne preteruj. Želiš savršenstvo, ali koju si cenu spreman da platiš? Šta ćeš da žrtvuješ da bi ''pobedio'' u igri u kojoj ćeš na kraju jedini gubitnik biti ti?

Možeš da lažeš, da varaš, da se kriješ iza hiljadu ili iza samo jedne maske. A možeš jednostavno da budeš ti. Samo čovek, pun sebi svojstvenih mana. Na kraju dana, kada skineš umorne cipele i streseš prašinu grada sa kaputa, šta ti ostaje? U sobi punoj tišine i mraka, šta vidiš, šta čuješ? Tišina ćuti dok mrak spava. Savršen par. Ili ipak ne?