Zamisli je kao malo vode na dlanu, a ti si u pustinji. Jedan deo vode upiće tvoj dlan i ona će ostati u tebi, a drugi deo kao para odlazi Suncu. I ne smeš da sklopiš prste jer će se voda proliti. Pobeći će pred tvojim okovima koji to zapravo nisu.
Dokaži da nisu okovi ti prsti kojima pokušavaš da je zadržiš ne bi li je koža upila dovoljno za zauvek. Dovoljno da ti druga voda ne treba. Da ni čitava oaza ne bi zamenila to malo vode na tvom dlanu.
Svuda je samo prokleto Sunce i vreo pesak. Otmičar i njegov saučesnik. Malo hlada je sve što ti treba. Pokušavaš da drugom rukom prekriješ dlan i napraviš senku, da nekako usporiš njen odlazak. Ne ide. Ne može. Ne možeš da je zaustaviš. Odlazi. I pustićeš je da nestane kad to poželi, hteo to ili ne. A ne želiš. Oslobodićeš je...
I nikada nikoga nisi ni uspeo da upiješ dovoljno da i on poželi da upije tebe, pa da na kraju poželi i da ostane na tvom dlanu kao na baršunastom odru. Da se sklupča tu i da samo diše. Zapravo, ti upijaš svim svojim bićem, a nisi upijan. Bar ne dovoljno. Bar ne onoliko koliko želiš, a ne smeš da priznaš samom sebi, a kamo li da to naglas i kažeš. Zapamti, manje je uvek više. Lepše je ćutanje od praznih reči. Važnije je naći mir u nemiru talasa, shvatiti stalnu nestalnost te vode na dlanu, i, na kraju, imati dovoljno snage da osetiš da je to sve što ti treba. Sve što verovatno i postoji. Bajke su ipak samo lakši način za uspavljivanje male dece. A tvoji porazi, ma koliko se drugima činili malim ili nevažnim, su ono što se zove stvarnost.
Neko je davno rekao da to što nisi voljen onako kako misliš da bi trebalo i želiš da budeš, ne znači da nisi voljen na najbolji način kojim taj neko ume da te voli. I to je istina. Sve su ljubavi lepe. Ali samo su one golim okom nevidljive, skrivene i prećutane kao kakva tajna zaista veličanstvene.
Dokaži da nisu okovi ti prsti kojima pokušavaš da je zadržiš ne bi li je koža upila dovoljno za zauvek. Dovoljno da ti druga voda ne treba. Da ni čitava oaza ne bi zamenila to malo vode na tvom dlanu.
Svuda je samo prokleto Sunce i vreo pesak. Otmičar i njegov saučesnik. Malo hlada je sve što ti treba. Pokušavaš da drugom rukom prekriješ dlan i napraviš senku, da nekako usporiš njen odlazak. Ne ide. Ne može. Ne možeš da je zaustaviš. Odlazi. I pustićeš je da nestane kad to poželi, hteo to ili ne. A ne želiš. Oslobodićeš je...
I nikada nikoga nisi ni uspeo da upiješ dovoljno da i on poželi da upije tebe, pa da na kraju poželi i da ostane na tvom dlanu kao na baršunastom odru. Da se sklupča tu i da samo diše. Zapravo, ti upijaš svim svojim bićem, a nisi upijan. Bar ne dovoljno. Bar ne onoliko koliko želiš, a ne smeš da priznaš samom sebi, a kamo li da to naglas i kažeš. Zapamti, manje je uvek više. Lepše je ćutanje od praznih reči. Važnije je naći mir u nemiru talasa, shvatiti stalnu nestalnost te vode na dlanu, i, na kraju, imati dovoljno snage da osetiš da je to sve što ti treba. Sve što verovatno i postoji. Bajke su ipak samo lakši način za uspavljivanje male dece. A tvoji porazi, ma koliko se drugima činili malim ili nevažnim, su ono što se zove stvarnost.
Neko je davno rekao da to što nisi voljen onako kako misliš da bi trebalo i želiš da budeš, ne znači da nisi voljen na najbolji način kojim taj neko ume da te voli. I to je istina. Sve su ljubavi lepe. Ali samo su one golim okom nevidljive, skrivene i prećutane kao kakva tajna zaista veličanstvene.
0 komentara:
Постави коментар