... Trajali smo kratko. Možda i kraće nego što sam želeo. Bilo je gotovo pre nego što je i počelo, a ja... zaljubio sam se. Nisam želeo, čak sam i zabranio sebi, ali... da, jesam, zaljubio sam se. Govorio sam da me ljubav neće prevariti tobom, čak sam sve oko sebe ubeđivao u to. I uspevao da ih obmanem... Samo mi nije uspelo da ubedim sebe. Da slažem da onaj osećaj u stomaku kad god pomislim na tebe nije stvaran.
A bila si tako neumoljiva, tako daleka. Znao sam da ima više ispod maske koju mi pokazuješ. Koju pokazuješ svima. Osetio sam tvoj strah od vezivanja za bilo koga, pa i za mene, jer... i sam sam takav. Bežim od pripadanja nekome kao đavo od ikone. To je moje prokletstvo: zaljubljen u ljubav, a previše uplašen da joj se prepustim.
Ti si izazov. Nešto što sam uspeo da pokrenem, ali nisam ostao dovoljno dugo da te gledam kako se otkrivaš, kako se razvijaš. Pobegao sam. Ti si moj lični poraz.
Lutao sam tobom, tvojim umom, tvojom dušom onoliko koliko si me pustila da ti priđem... Tih nekoliko neosvojivih, tako dragocenih centimetara... Meni je to bilo sasvim dovoljno da shvatim da u tebi nema ni trunke lošeg, kao što se predstavljaš... kao što želiš da mislim. I sve zamke koje si mi postavljala rešio sam. Uživao sam u tim trenucima. Tada sam i pao na tebe. Na ono što ne daš da se vidi golim okom.
Da, uplašio sam se da ta zaljubljenost ne preraste u nesto veće, jače... Nešto što bi me ostavilo na kolenima kada odeš. Rekla si da hoćeš, da ćeš otići. Da je bilo pitanje kada ću ti dosaditi, ma koliko ti zanimljiv i nedokučiv sada bio. Nisam to želeo. Neka i zvučim slabo, ali bacila si me na kolena sobom, svojim umom, načinom na koji mi dovodiš nerve do ivice pucanja, da bi mi samo nekoliko sekundi kasnije, uz osmeh, rekla ono što znaš da želim da čujem od tebe. Mislim... mislim da sam se zaljubio u sredinu lavirinta, tamo gde si sakrila srce da ga niko ne nađe. Ili bar da ga nađe neko tebe vredan. Onda kada sam video da se približavam, uspaničio sam se. Beg, ma kako kukavički delovao, bio je jedini izlaz.
Mislim da sam te zavoleo čak i pre nego što sam te video i na javi... pre nego što sam te osetio...
Znam. Ja sam prokleta kukavica. Još jedna budala, koja će sve uraditi za druge, a za sebe nikada ništa. Znam da sam uništio svaku šansu za nas... Kako sam prokleto glup! Znam i da nemam prava da ti išta tražim, ali... ne uzimaj mi za zlo moje slepilo, strah... moju glupost. I... izvini. Znam da to ne menja ništa, ali jednostavno moram to da kažem. Izvini što sam te razočarao.
A bila si tako neumoljiva, tako daleka. Znao sam da ima više ispod maske koju mi pokazuješ. Koju pokazuješ svima. Osetio sam tvoj strah od vezivanja za bilo koga, pa i za mene, jer... i sam sam takav. Bežim od pripadanja nekome kao đavo od ikone. To je moje prokletstvo: zaljubljen u ljubav, a previše uplašen da joj se prepustim.
Ti si izazov. Nešto što sam uspeo da pokrenem, ali nisam ostao dovoljno dugo da te gledam kako se otkrivaš, kako se razvijaš. Pobegao sam. Ti si moj lični poraz.
Lutao sam tobom, tvojim umom, tvojom dušom onoliko koliko si me pustila da ti priđem... Tih nekoliko neosvojivih, tako dragocenih centimetara... Meni je to bilo sasvim dovoljno da shvatim da u tebi nema ni trunke lošeg, kao što se predstavljaš... kao što želiš da mislim. I sve zamke koje si mi postavljala rešio sam. Uživao sam u tim trenucima. Tada sam i pao na tebe. Na ono što ne daš da se vidi golim okom.
Da, uplašio sam se da ta zaljubljenost ne preraste u nesto veće, jače... Nešto što bi me ostavilo na kolenima kada odeš. Rekla si da hoćeš, da ćeš otići. Da je bilo pitanje kada ću ti dosaditi, ma koliko ti zanimljiv i nedokučiv sada bio. Nisam to želeo. Neka i zvučim slabo, ali bacila si me na kolena sobom, svojim umom, načinom na koji mi dovodiš nerve do ivice pucanja, da bi mi samo nekoliko sekundi kasnije, uz osmeh, rekla ono što znaš da želim da čujem od tebe. Mislim... mislim da sam se zaljubio u sredinu lavirinta, tamo gde si sakrila srce da ga niko ne nađe. Ili bar da ga nađe neko tebe vredan. Onda kada sam video da se približavam, uspaničio sam se. Beg, ma kako kukavički delovao, bio je jedini izlaz.
Mislim da sam te zavoleo čak i pre nego što sam te video i na javi... pre nego što sam te osetio...
Znam. Ja sam prokleta kukavica. Još jedna budala, koja će sve uraditi za druge, a za sebe nikada ništa. Znam da sam uništio svaku šansu za nas... Kako sam prokleto glup! Znam i da nemam prava da ti išta tražim, ali... ne uzimaj mi za zlo moje slepilo, strah... moju glupost. I... izvini. Znam da to ne menja ništa, ali jednostavno moram to da kažem. Izvini što sam te razočarao.
0 komentara:
Постави коментар