Odlazi. Nestane ujutru da svrati na kratko uveče. Sevne umornim umom da mu privuče pažnju. Na sekund makar. I to je to - samo sekund dnevno. Dovoljno da poremeti, da umiri, i da bude izbrisana. Ona na prvi pogled - najređa, ona zauvek - nedostižna, ona prava - njihov spoj.
Nije to strah. Strah je trivijalan naspram nje. Ipak je to samo želja da se ne izgubi tlo pod nogama, ne poleti bez padobrana, ne... Ne i stavi tačku ili više njih, ali ne očekuj glagol koji bi bio negiran. Jer niko se ne predaje bezrezervno, a predaja sa rezervom umornom umu deluje nepravedno, prazno... Lažno. Jer se on davao ceo. I samo takvu je poznaje.
Ume ona da bude lepa. Čak i zaslepljujuća. I takva je najopasnija i najviše se smeješ sebi kad progledaš. I proklinješ dan kad si je spoznao, proklinješ nju samu, a mozda, ipak, proklinješ sebe naivnog.
Prolazi vreme. Ako si srećan, sretneš je iza ugla i počneš sve ispočetka. Privlači te kao svetlo leptira. I na kraju zaljubiš se u nju. Osećaš - nema veće sreće od nje. I život je lep do kraja života.
Ali, ako si manje srećan, onda si svestan njene iluzije. Pa i kad je sretneš na uglu, čak i kad te povuče za rukav pa joj poletiš u zagrljaj, ne predaješ joj se kao ranije. Mučiš je nepoverenjem i ubijaš odbacivanjem. Jer joj ne veruješ. I kad shvatiš svoj zločin, kasno je. Mrtvi ste oboje. Ona samo prividno, jer nikada zaista i ne umire u potpunosti. Traje kao vreme i ne može se potrošiti. Ti, tj. ona u tebi, odavno. Svetiš joj se bez razloga. Nije ova sadašnja kriva za grehe prošle. Nije kriva ni za tvoje slabosti. Ne snosi krivicu ni zato što ne nosiš naočare u boji. Nabavi sebi jedne, jer nije sve belo, a opet, nije ni sve crno. Između prisustva i odsustva svetlosti, ona je onaj slikar koji svemu daje smisao.
Kliše ili ne, na kraju ti, realista do srži, onaj koji se ne da pokoriti, bivaš pokoren i to od strane sebe samog. Umoriš se od stalnog traženja razloga, skrivenog smisla, sopstvene paranoje, i... prepustiš se. Ipak si ti samo čovek koji pokušava nemoguće - da je shvati. A ne možeš shvatiti onu čije je ime isto na svim jezicima sveta. Onu, čija snaga ne poznaje granice. Nju, od koje počinje sve, pa čak i ti. Ona je u isto vreme ono najbesmislenije i ono koje ima najviše smisla na celom svetu. Pa makar taj smisao ne video niko drugi osim onog koji je oseća...
Nije to strah. Strah je trivijalan naspram nje. Ipak je to samo želja da se ne izgubi tlo pod nogama, ne poleti bez padobrana, ne... Ne i stavi tačku ili više njih, ali ne očekuj glagol koji bi bio negiran. Jer niko se ne predaje bezrezervno, a predaja sa rezervom umornom umu deluje nepravedno, prazno... Lažno. Jer se on davao ceo. I samo takvu je poznaje.
Ume ona da bude lepa. Čak i zaslepljujuća. I takva je najopasnija i najviše se smeješ sebi kad progledaš. I proklinješ dan kad si je spoznao, proklinješ nju samu, a mozda, ipak, proklinješ sebe naivnog.
Prolazi vreme. Ako si srećan, sretneš je iza ugla i počneš sve ispočetka. Privlači te kao svetlo leptira. I na kraju zaljubiš se u nju. Osećaš - nema veće sreće od nje. I život je lep do kraja života.
Ali, ako si manje srećan, onda si svestan njene iluzije. Pa i kad je sretneš na uglu, čak i kad te povuče za rukav pa joj poletiš u zagrljaj, ne predaješ joj se kao ranije. Mučiš je nepoverenjem i ubijaš odbacivanjem. Jer joj ne veruješ. I kad shvatiš svoj zločin, kasno je. Mrtvi ste oboje. Ona samo prividno, jer nikada zaista i ne umire u potpunosti. Traje kao vreme i ne može se potrošiti. Ti, tj. ona u tebi, odavno. Svetiš joj se bez razloga. Nije ova sadašnja kriva za grehe prošle. Nije kriva ni za tvoje slabosti. Ne snosi krivicu ni zato što ne nosiš naočare u boji. Nabavi sebi jedne, jer nije sve belo, a opet, nije ni sve crno. Između prisustva i odsustva svetlosti, ona je onaj slikar koji svemu daje smisao.
Kliše ili ne, na kraju ti, realista do srži, onaj koji se ne da pokoriti, bivaš pokoren i to od strane sebe samog. Umoriš se od stalnog traženja razloga, skrivenog smisla, sopstvene paranoje, i... prepustiš se. Ipak si ti samo čovek koji pokušava nemoguće - da je shvati. A ne možeš shvatiti onu čije je ime isto na svim jezicima sveta. Onu, čija snaga ne poznaje granice. Nju, od koje počinje sve, pa čak i ti. Ona je u isto vreme ono najbesmislenije i ono koje ima najviše smisla na celom svetu. Pa makar taj smisao ne video niko drugi osim onog koji je oseća...
0 komentara:
Постави коментар