Osmeh za tebe :)

Jesen u mome kraju. Sve je kao ranije. Neke laste ponekad znaju tiho da odlete.

Ne govori ništa, jer znam šta ćeš reći davno pre tebe. Ćuti i pusti  da žuto, toplo lišće tiho pada po nama. Da duva mlak vetar dok nas kupaju zadnji zraci od zlata.


Mislim da je ovo što osećam sreća. Da. Sreća zbog tvoje sreće. Ona ispunjava onu prazninu nastalu odlaskom leta. Žao mi je što je leto gotovo, ali nova jesen pruža novo zadovoljstvo. Ne istu, već jednu novu sreću.

Nasmej se. Upotpuni idiličnu sliku da je zapamtim. Ureži mi je u sećanje da je pamtim po svetlosti. Za mene. Za mene se nasmej. Ali tako da ti se i oči smeju. I ja ću se nasmejati. Smejaćemo se zajedno. A padaće lišće. Žuto i tiho. Svuda oko nas pružaće se tepih. Gazi po njemu na putu ka sebi. Ne gledaj nazad. Ne okreći se nikada.

Kad načiniš prvi, drugi, deseti korak po tom tepihu, zastani na tren. Ne, ne okreći se. Nemoj. Ali zastani. Sklopi oči. Pokušaj da naslutiš svet oko sebe. Zvuke, mirise, boje... Osmeh. I sreću. Toplinu tog jednog osmeha pokušaj da naslutiš. A biće za tebe. Samo za tebe. Najiskreniji. Jer, i sada se smejem. Uprkos ovim dvema suzama, smejem se. Ne tebi. Za tebe.